Монографија „Геофилозофија модерне I: савремено географско мишљење као рецепција” представља наставак ауторовог изучавања историјата географског мишљења. То је остварено преко филозофског концепта који истражује однос између филозофије и географије (простор и територија), с посебним нагласком на интеракцију између различитих географских и друштвених контекста и филозофских идеја. Овај приступ укључује три важне аспекта, од којих први истражује везе између простора и мишљења, које наглашавају да филозофија није само интелектуална активност, већ и просторно условљена пракса. Друга димензија се односи на критику капитализма и глобализације, јер геофилозофија има критичку димензију коју су Делез и Гатари препознали у томе што капитализам ствара „друштва контроле”. Пошто таква друштва ограничавају слободу мишљења, геофилозофија се може користити као алат за отпор према овим структурама. Завршни аспект се односи на универзалну филозофију Земље, јер се у ширем смислу, геофилозофија може схватити као универзална филозофија која повезује људе са планетом Земљом (важност разумјевања односа између човјека и природе). На овај начин аутор је избјегао пуки историјски и енциклопедистички приступ у опису услова за настанак и развој кључних савремених географских идеја. Поред овог геофилозофског аспекта (завршно пето поглавље), у књизи се обрађују утицаји различитих идеја из других научних дисциплина, а који су пресудно утицали на формирање савременог географског мишљења.

У уводном поглављу аутор описује границе модерне (филозофски, социолошки и економски аспект), пружа увид у основе географске епистемологије кроз приказ различитих теоријских основа (Кунове парадигме, Фукоове епистеме и Хабермасови интереси), те наглашава њен методолошки оквир (концепти, трендови и парадигме). У оквиру филозофског дискурса, модерна се третира као процес у развоју постхегелијанског наслијеђа (праксе, ум, вансвакодневно) и његовог свијета географије (Geographische Grundlage, Erdindividuum). Описује се и настанак релационог концепта простора, за који је најзаслужнији Лефевр (производња простора, тријадна дијалектика, језик и простор у француској феноменологији). Преко појмова град и хетеротопија аутор гради социолошки атлас који показује утицај те друштвене науке на савремено географско мишљење. То је представљено кроз опис настанка и развоја друштвене теорије која је обликовала специфичне географске представе, што је остварено путем различитих теорија (гранд, савремене и вансвакодневне). Тај опис је прожет примјерима међусобних сукоба и сарадње социолога и географа кроз формирање релевантних научних праваца (социјална морфологија, посибилизам, рационализација, друштвена акција, локација индустрије, Чикашка школа). На крају овог поглавља је дат опширан опис Фуковог доприноса развоју географског мишљења (археологија географија, поетика простора и просторни заокрет, те генеалогија географије). Политичко-економски темељ географије модерне је најобимнији дио унутар ове студије. Он започиње описом кључних идеја (либерална, фашистичка и марксистичка) те значајем неокласичне теорије (регионални економски развој, алтернативне треорије регионалне економије и структуралистичке теорије). Завршни дио овог поглавља посвећен је Дејвиду Харвију, једном од најзначајнијих савремених географа кроз опис његових кључних идеја (флексибилна акумулација и просторна грешка). Завршно поглавље је посвећено геофилозофији, у којем се аутор надовезује на претходну књигу и опис кључних карактеристика геофилозофије у периоду премодерне (од Анаксимандера до Канта), као што су територијализација, детериторијализација и ретериторијализација. У овој књизи акценат је на тумачењу делезовско-гатаријевог оквира ове постструктуралистичке дисциплине (извори и значења, филозофска и географска интерпретација) те на геофилозофским осама (хорозонталне и вертикалне), које су појашњене преко карактеристичних геофилозофских појмова (простор, земља, територија, becoming, assemblage и геотраума,).

Интересантна запажања о овој књизи су изнијели њени рецензенти (филозоф и социолог), а који наглашавају:

„…да је ово наставак ауторове амбиције да обнови историјске везе филозофије и географије. Сам назив монографије у први плану ставља ту везу географије и филозофије, али аутору није била само намјера да истакне везе са основном науком као што је филозофија, већ је на исцрпан начин потврдио те везе географије и са другим, млађим наука (економија, социологија). Сви аспекти ове књиге веома су важни за разумјевање географије, са њеног теоријског аспекта, који води поријекло из тог времена премодерне. Због тога, аутор у овој књизи улаже велики напор да оне нити које су спајале ове двије науке, а током модерне и постмодерне помало су запостављене, поново теоријски повеже и покуша поставити претпоставке за успостављање научног правца који би се називао – геофилозофија. Тиме географија, као наука која се све више почела бавити емиријским методама, успоставља поново као духовна, хуманистичка наука, која ће изнова моћи да на такав начин схвати разумијевање цјелине простора који неће бити само одређен оним што је рационално и бројчано изражено… Основни задатак који је аутор пред себе поставио јесте систематско излагање основних филозофских идеја које су у уској вези са географијом, те избор најважнијих филозофских праваца и аутора који би поткријепили његов напор и циљ да покаже да се географија може поново повезати са својим коријенима и успоставити као – геофилозофија” (проф. др Д. Милинковић).

„Ова научна студија је осмишљена на начин да читалачкој публици понуди увид у савремени дискурс географије као научне дисциплине. Аутор је захваљујући својој доброј научној обавјештености сублимативно представио карактеристике и корелације географије као једне од најстаријих наука, чија сазнања и достигнућа сежу још из времена антике. Ова научна студија нуди нешто савременији приступ и увид у важност географије као интердисциплинарне науке, што је аутор настојао представити кроз њен цјелокупан садржај… И на крају, аутор је кроз посљедњу цјелину рукописа представио геофиозофију, као поглед из будућности, иако је могла бити насловљена и као геосоциологија, јер се кроз помињање вертикалне и хоризонталне димензије геофилозофије, заправо ради о вертикалној и хоризонталној димензији друштвене структуре. Кроз ову цјелину, заправо, представљају се теоријска учења о концептуализацији свијета као динамичног и отвореног система релационих трансформација, а то је ништа друго до један од аспеката процеса реорганизације друштава, односно система, који прати и трансформацију међуљудске интеракције..” (проф. др Б. Милошевић Шошо)

Преузмите књигу у пдф-у.