Кад оде добар, поштен, радан и храбар човјек саучешће треба изразити цијелом друштву – сви су на губитку: породица, пријатељи, комшије, колеге, чак и  противници. Кад оде човјек племенитог срца и великог ума сиромашнији смо за подршку коју је несебично свима пружао, за добронамјерне савјете, охрабрења, добре идеје и позитивне примјере. Професор Милош Мишковић био је несвакидашња појава: личност, господин, ходајући кодекс, професионалац, хуманиста, козмополита и патриота, велика енергија и изузетна скромност.

Напустио нас је један од ветерана српске географске науке, науке у БиХ и простора бивше Југославије. Човјек енциклопедијског образовања, темељит, систематичан, педантан и максимално друштвено одговоран до посљедњих дана свог живота. А његов живот била је географија – простор који нас окружује,  у којем је проучавао процесе и пратио промјене предлажући адекватне мјере његовог опоравка и развоја за свеопшту добробит. Препјешачио је хиљаде километара, обишао сва села у БиХ, попео се на све планине, пробао воду са са свих ријечних токова, познавао биљке као да је  биолог и бринуо о очувању аутентичних врста. Бринуо је о природном и културном насљеђу БиХ,  ревношћу доброг домаћина који будућим генерацијама жели оставити очуван и добро уређен посјед. И није одустајао ни када је отишао у пензију да се бори, апелује, аргументује, опомиње како безглаво урушавамо оно што је природа створила, прошле генерације изградиле и оставиле нама на одговорност. Чудили смо се тој неисцрпној енергији и упорности. То је могао само човјек заљубљен у земљу и људе и дубоко забринут за нашу будућност.

Ходао је енергично чак и онда кад су се леђа почела повијати под теретом година и само је то указивало да стари. Оштрина ума није малаксавала ослоњена на богато животно искуство. Принципјелан, непоколебљив и упоран устрајавао је у својој племенитој мисији да нас сачува од нас самих, наших заблуда и друштвене неодговорности. Отишао је још један од чувара  наших добара: шума, вода, земљишта, културе и традиције. Географ, интелектуалац, домаћин.

Необично је како се проф. Мишковић једнако добро сналазио у разним животним ситуацијама; напросто припадао је једнако  универзитету и студентима суверено владајући научном материјом, повезујући теорију са бројним примјерима из непосредног окружења, становницима заселака у која је на терену залазио, домаћинима родног краја, Пољацима из завичаја и Пољске академије наука, једнако ноншалантно пио кафу на дипломатском или научном скупу у свечаном одијелу и уз ватру на отвореном огњишту неког сточарског катуна на планини водећи спонтан разговор упућен у проблеме и једних и других.

Млађе генерације из његове биографије и библиографије могу уочити колико је био у току савремених научних истраживања, сарађујући с великим европским географима, првенствено Јижијем Костровицким на пољу истраживања аграрног пејсажа и кориштења земљишта. Докторирао је на Универзитету Марија Скодловска  Кири у Лублину у области картографије. Усвојио је и примијењивао искуства пољске школе просторног планирања учествујући у бројним истраживањима простора БиХ за потребе друштвене праксе. Као врстан картограф урадио је више карата насеља и становништва БиХ. Свјестан значаја руралног простора у вријеме његове маргинализације, покренуо је на студију географије Природно-математичког факултета Универзитета у Сарајеву  проучвање аграрне географије. Као декан овог факултета заслужан је за обнову објеката Пољопривредног добра и оснивање студентске истраживачке станице на Гвозну (општина Калиновик). Њихово  обнављање послије рушења у протеклом рату поставио је као животни задатак на којем је посљедњих година радио са надом да ће ова изузетна просторна цјелина обновити стару функцију и изглед и бити центар за едукацију младих и језгро ревитализације простора.

Професор Мишковић је несебично посвећивао вријеме младим генерацијама географа уважавајући мишљење и личност сваког од њих, приступајући им као према равноправним саговорницима. Лишен сујете о сопственом знању и заслугама остао је скромни професор до краја радног вијека, а радио је до краја живота,  једнако и за радним столом и у воћњаку, поштујући значај сваког посла.

Професор Мишковић је био широких схватања по питањима модернизације, савременог начина живота, отворености према другим културама, уважавајући значај културних утицаја  других народа, посебно се емотивно  везујући за пољски народ са чијим је сународницима одрастао. Министарство вањских послова Републике Пољске 2011. године додијелило му је орден „Bene Merito“ за промоцију Пољске у свијету, ријетко признање једном странцу. Географско друштво Републике Српске додијелило му је   Захвалницу за посебан допринос развоју географске науке и Географског друштва Републике Српске. „Атлас стећака“ велики је допринос проф. Мишковића познавању и очувању  културног насљеђа. Као студент академика Миленка С. Филиповића имао је прилику да учи од најбољег и учествује у теренским истраживањима БиХ. Дипломирао је 1958,  а за асистента (картографија) биран је  од 1962. године на ПМФ- у Сарајеву. Његова академска каријера развијала се у Југославији и Пољској, на Универзитетима у Сарајеву и касније Бањој Луци те Урбанистичком заводу Бања Лука у којем је водио једно од одјељења и Љетну школу урбанизма. Учествовао је на изради првог Просторног плана Републике Српске. Генерације ће га памтити по широком образовању, стручности, али и по изузетном хумору и бројним причама проистеклим из богатог животног искуства и путовања. Једноставан и спонтан, комуницирао је с људима раличитих генерација, навика и карактера, поимајући живот мудро у његовом богатству и сложености. Разговори са њим били су одмор и лекције из живота,  питки и спонтани.

Једноставно, професор Мишковић био је зналац који ствара магију људске доброте и позитивне покретачке енергије. Остаће савјест у памћењу генерацијама његових студената и подсјећати какви требамо бити. Дубоко вјерујем да се с Марком сада пење уз небеске планине берући биље и препричавајући анегдоте, тамо гдје су застали прије растанка професора и асистента. Плејада наших великих географа: Бјеловитић, Маријанац и други чека га да покрећу научне дискусије и креирају небеску географију. Ветерани академске заједнице и чувари народног духа, уз много хумора, гледаће наше успоне и падове и навијати за нас као што су то увијек чинили.

Драги професоре, вјечна Вам слава и хвала!

Била је част и привилегија учити од Вас и сарађивати са Вама.

 

Проф. др Мира Мандић

Студијски програм географија